Izlazim iz stana, dođem do prizemlja, i taman vidim poštara kako mi u sandučić ostavlja ceduljicu za pokupiti paket.
To me je začudilo jer sam upravo bio u stanu a nisam čuo da je netko zvonio.
– Gospon poštar, zašto niste pozvonili pa mi dostavili paket?
– O, sused, nisam vas vidio. Prepali ste me. Ma zvonio sam ja vama više puta, ali pretpostavljam da vam zvono ne radi.
– A je l’? Do jučer je radilo. Prošli ponedjeljak sam cijeli dan bio doma i opet sam našao ceduljicu u sandučiću. Par tjedana prije toga ista stvar. Kako to objašnjavate?
– Očito vam ni onda nije zvono radilo jer sam ga ja više puta pritisnuo i nije bilo odgovora.
– Znači, vi tvrdite da zvono ne radi? To je vaša obrana? Iako su ga moji gosti ovih dana koristili bez problema?
– Pa…da…mislim, ne znam u čemu je problem. Znam samo da nije bilo odgovora kad sam ga ja pritiskao.
Na poštarevu veliku nesreću, zgrada je tako izgrađena da se na stepeništu čuje i najmanji šum, a kamoli ne kad se nekome pozvoni na portafon.
Primio sam poštara za glavu i odvukao ga do zvona.
– Ču-ješ-li-o-vaj-zvuk-sva-ki-put-kad-ti-gla-vu-na-bi-jem-u-zvo-no? To-u-ka-zu-je-na-dvi-je-stva-ri. Pr-va-stvar-je-da-zvo-no-ra-di-a-dru-ga-stvar-je-da-si-ti-laž-lji-va-šup-či-na.
Činilo mi se opravdanim.
Ako vam je do falsificiranih i nadasve bedastih anegdota, pratite me na Facebook stranici Pseudohumor.
Profane Misli 